Sadizam u toplom domu

Sadizam u toplom domu

S&M domaćica

Božje slovo

Na putu za bračne vode, 16′ 42”, 2014

Sadizam u toplom domu

Činjenica, da je ženski rod, hiljadama godina, u svim delovima sveta, na različite načine bio omalovažavan, ugnjetavan i izrabljivan, osim svesti o položaju žene u društvu, tokom vekova, ne menja bitno njenu poziciju, sve do trenutka kada sama žena rešava da „stvar preuzme u svoje ruke“ i bar uzdrma, ukoliko ne uspe da sruši, predstavu o muškoj superiornosti, kao univerzalnom zakonu kulture.

Iako, u svojoj suštini, oba pola poseduju i karakteristike onog drugog, tj. u isti mah su i aktivna i pasivna, agresivna i poslušna, muževna i ženstvena, kroz istoriju, žene su, popuštajući, ili pak, bivajući naterane na popuštanje u svojoj moći, postale svedoci dobijanja odgovornosti primerenih svojim zadacima. Nasuprot tome, muškarci su mogli da prepuste slobodnoj volji svoje agresivne, dominirajuće i aktivne porive; toliko i do te mere da su prekršili ugovor o savezništvu sa sebi sličnim ženskim rodom.

Nije, dakle, začuđujuće što su žene jednog dana odlučile da muškarce podsete na zajedničku pripadnost čovečanstvu. Ophrvane pasivnošću, zamorene sopstvenom pokornošću, zatvorene u svoj status inferiornosti, žene su uvidele da bi potiskivanje jednog dobrog dela njihovih želja i ambicija moglo konačno da prestane. Ovo sticanje svesti kod zapadnjačkih žena, označilo je početak jednog novog rata koji je trajao vekovima, a rane koje je proizveo, još uvek nisu zaceljene.

Nažalost, još uvek smo svedoci surovosti i nasilja koje žene podnose, od svojih supružnika ili partnera, mnogo češće nego od nepoznatih muškaraca, iako i to nije isključeno. Seksualno nasilje nije samo privatna (lična) stvar žene. Ono je oduvek služilo kao sredstvo kontrole žena, čime je održavan društveni poredak zasnovan na neravnoteži moći između polova, privilegijama i dominaciji muškaraca. Seksualno nasilje je opšti naziv za brojne oblike seksualnog ponašanja za koje je karakteristično da se odvijaju bez pristanka, odnosno iznuđeni su primenom sile i/ili pretnje.

Žena je bila i ostaje nerešiva zagonetka, misterija koja uliva strah mnogim pripadnicima “jačeg” pola. Patrijarhalni model, iako deklarativno osuđivan i medijski „prokažen“, zapravo je, direktno ili indirektno, dominantni okvir unutar koga funkcioniše prosečna porodica, naročito na ovim prostorima. Takav odnos uslovljen je dugom tradicijom i normama koje sputavaju žensku slobodu pod najrazličitijim izgovorima.

Radovi Jane Stojaković, koji su, bilo da je reč o slikama, crtežima, video radovima, fotografijama ili instalacijama, usmereni na savremenog subjekta, identitet i kritiku društva, nezaobilazno tretiraju i problem (ženskog) tela, lepote i seksualnosti. Projekat pod nazivom „Sadizam u toplom domu“, koja obuhvata serijal fotografija ”S&M domaćica”, eksperimentalni film ”Na putu za bračne vode” i instalaciju ”Božje slovo”, ukazuje na, još uvek snažno prisutan i, u nekim delovima sveta, zakonom podržan, patrijarhat, kao sistem polnog ugnjetavanja.

Takođe, on je i odraz političkog sistema, koji je, u našim društvima, našao koren u određenoj teologiji. Zavisno od toga u kojoj je meri ta teologija bivala autoritativnija ili tolerantnija, poštujući ili ne pojedinca, patrijarhat je pokazivao, u toku istorije, različita lica, idući od onog najgoreg do podnošljivog. Muškarci koji su se u početku zalagali za rušenje ovakvog političkog sistema, zaustavljali bi se ispred praga seksa, jer, iako je većina njih i nastojala da se oslobodi političkog patrijarhata, po svaku cenu želela je da zadrži onaj porodični.

Junakinja fotografija je mlada žena, zavodljivog izgleda, koja, u kostimu francuske sobarice, obavlja kućne poslove. Pažljiviji pogled otkriva tragove udaraca, modrice, podlive i druge znake vidljivog nasilja, neuspešno prekrivene slojevima šminke. Reč je o sistematskom i dugotrajnom nasilju koje, na kraju, odluči da prekine, na jedini mogući način – ubistvom nasilnika.

Eksperimentalni film, ”Na putu za bračne vode”, na duhovit i parodičan način prikazuje model tradicionalnog, poželjnog načina ponašanja, izgleda, uopšte svih radnji koje prate izbor i prosidbu buduće neveste. U okviru pravoslavnog patrijarhalnog modela, crkva igra izuzetno važnu ulogu, pa mladi par odlazi kod sveštenika po savet, nakon čega, u svojim glavama stvaraju prilično uznemirujuću sliku budućeg života, te rešavaju da zajednicu sklope u balonu, ni na nebu, ni na zemlji, gde ne vladaju ni božji, ni običajni zakoni.

Milica Stojaković

Božje slovo

Kratak pregled represije ženskog roda

Mnogi naučnici tvrde da je nekada vladao matrijarhat, ali kroz čitavu nama znanu istoriju, žene su bile i još uvek jesu potčinjene u odnosu na muškarca. Sve do prvih feminističkih pokreta u 20.veku, žena je bila obespravljena, tretirana kao roba, bez mogućnosti da se školuje i upravlja sopstvenim životom, večito u posedu nekog muškarca (oca, brata ili muža). Još sa prvim civilizacijama ženi se dodeljuje uloga one Druge, potčinjene ali sa pojavom hrišćanstva i islama, mizoginija poprima neverovatne razmere. Biblija i Kuran, kao svete knjige, božji zakonici, govore o ženi, ne samo kao biću manje vrednom od muškarca, već i iskvarenom u srži i zlom. Takav pogled na svet postavio je temelj za vekove torture nad ženama.

U staroj Grčkoj, kolevci evropske civilizacije, žene nisu imale pravo na školovanje, nisu mogle da učestcvuju u političkom životu niti da raspolažu imovinom, tačnije, one su bile vlasništvo svojih očeva i muževa. Od zlostavljane žene je muž, po zakonu, morao da se razvede ili bi gubio državljanstvo. Njoj je oduzimano pravo da nosi nakit i da učestvuje u javnim ceremonijama. Po Solonovim zakonima, neverna supruga je mogla biti prodata u roblje.

U vreme starog Rima muškarac je nad ženom imo apsolutnu vlast, mogao je da je muči, čak i ubije. Za razliku od žene, muž nikada nije bio kriv ako bi opštio sa drugom ženom, osim u slučaju da je to tuđa žena, jer bi time uvredio drugog muškarca. Za razliku od mnogih naroda, defloracija je u Rimu prepuštana robovima.

Nasuprot tome, gubljenje devičanstva pre braka je za Čerkeze sa Kavkaza bio strašan greh. Oni su u tom slučaju mogli da odbiju brak, a roditelji su prodavali ili ubijali ćerku.

Asirci i Vavilonci su za žensko neverstvo (što je podrazumevalo i udvaranje), sekli uši.

Misirci su za istu stvar odsecali noseve.

Kod Inda je takva žena bila rastrzana od strane pasa, a njen ljubavnik je živ goreo na usijanoj, gvozdenoj ploči.

Jevreji bi oboje kamenovali.

Germani su za te žene imali kaznu gušenja u močvarnom blatu.

Turci su ih stavljali u džakove sa kamenjem i bacali u vodu.

U Albaniji su sekli noseve i žive ih drali.

U Crnoj Gori im je odsecan nos ili bi muž stavio ženi pogaču na glavu i udario sekirom preko pogače.

Muslimani u Bosni i Hercegovini su im drali kožu ili ih sekli na komade. Takođe su im sekli nos i uši ili bi ih oterali ošišane, bez uva i nosa.

Po Kuranu je nevernica mogla biti zatvorena u kuću i ostavljena da umre od gladi.

U Francuskoj su ih takođe zatvarali ali u tvrđavu ili manastir ili bi ih javno bičevali do smrti.

Srbi su ih vezivali konjima za repove i rastrzali, ili bi ih pak namazali prahom i katranom i spaljivali. Za vladavine cara Dušana, odsecali su im ruke i noseve, a za vreme Karađorđa i Miloša bi žena dobijala 25-30 kamdžija (udaraca bičem). U srednjovekovnoj Srbiji je postojao zakon da, ako ženu neko preotme i muž je vrati, mora sopstvenim mačem da je oslepi, da bi bila obeležena za čitav život.

U plemenu Fidži, žena se kupovala, a u slučaju neverstva, muž je mogao da je pojede.

U periodu od 7. do 18. veka, u Evropi , na hiljade žena je optuženo za bavljenje veštičarenjem i najčešće su bile spaljivane na lomačama. Ono što stoji u pozadini masovnih progona veštica širom srednjevekovne Evrope, jeste strah, da bi žene, stičući  znanje i slobodu, time stekle i moć. Žene koje nisu prihvatale dati poredak, naročito one koje su bile na neki način ekscentrične, odbijajući da preuzmu ulogu domaćica, ili pak žene koje su bile nezavisne od muškaraca, bilo da su udovice ili neudate, kao i one koje su težile nauci, predstavljale su pretnju utvrđenom poretku,  podrivajući muškarčevu poziciju moći. Takvim ženama takođe je pripisivana moralna slabost, razvratništvo, zbog čega su izopštene iz društvene zajednice i kažnjavane pod optužbama da sarađuju sa samim Đavolom.

Dakle, ni period humanizma i renesanse nije bio procvat za ženski rod. U 15. i 16. veku žene gube i ono malo ekonomske moći koju su imale. Muškarci odlaze od kuće da rade, dok žena ostaje zarobljena unutar zidova doma, ostavljena da se bavi kućnim poslovima i decom, bez mogućnosti da dobije čak najosnovnije obrazovanje. Nije bila retkost da i aristokratkinje budu nepismene, jer za ženu nije bilo mesta u nauci, umetnosti ili filozofiji.

Brakovi su unapred dogovarani sve do 20. veka (u mnogim zemljama je to još uvek deo tradicije). Devojčice od 7 godina su udavane za odrasle muškarce, iako je brak stupao na snagu tek sa punih 12 godina. U Srbiji se često dešavalo da zrelu i jaku devojku koja može da radi po kući, udaju za malog dečaka. Dok on ne bi porastao, njegov otac je vršio muževljevu dužnost.

U 12. i 13. veku muževi su koristili „pojaseve nevinosti“, napravljene od metala, da bi se osigurali od nevernosti žene. Poslednji pojas te vrste napravljen je u Francuskoj 1910. godine.

U 14. veku sud je odbijao da optuži silovatelja ako bi žrtva ostala trudna jer se to smatralo Božjim znakom za brak.

Godine 1996. zatvoren je poslednji katolički manastir u Irskoj gde su porodice dovodile zlostavljane žene.  Deca, nastala iz takvih odnosa, oduzimana su im, dok su one ostajale do kraja života zatvorene u manastiru, prepuštene na milost i nemilost časnim sestrama, da odslužuju svoju kaznu. Muškarac nikada nije snosio posledice, jer je žena proglašavana krivom; ona je bila ta koja zavodi muškarca i navodi ga na greh.

Danas, u 21. veku, nakon trećeg talasa feminizma, s’ početka 90-tih, kada se reči feminizam, rod, politička korektnost, na zapadu naveliko koriste, za većinu zemalja to je tek daleki eho. Čak i zapadna kultura ne može da se pohvali da je uspela da ostvari jednakost među polovima. Žene su svakodnevno zlostavljane i diskriminisane, u kući ili na poslu, dok određene sfere delovanja i dalje ostaju rezervisane samo za muškarce. „Ljute me muške hipokrite- i pri tom mislim na gotovo sve muškarce – koji pokušavaju da proture ideju da su žene danas potpuno slobodne i nezavisne zato što mogu da se zapošljavaju, pohađaju škole i fakultete. Cilj ovih dvoličnjaka je da u ženama iazazovu osećanje zahvalnosti za ovaj mali korak napred i zaustave ih u stremljenju ka boljem. Ali, prava borba tek počinje.“ (Buseina Šaaban, „I desnom i levom- Životne ispovesti arapskih žena“, Beograd 2001.)

Jana Stojaković

Bibliografija:
Helena Wojtczak 2009.
http://www.historyofwomen.org/oppression.html
Svetozar Cele Dunđerski „Preljuba i kazna“, 2013.
http://www.akuzativ.com/teme/289-preljuba-i-kazna
Buseina Šaaban, „I desnom i levom- Životne ispovesti arapskih žena“, Beograd 2001.