Lepota modifikovane prirode

„Zemlja će biti nađubrena ostacima budućnosti. Možda će zimski led koji se otapa, izmešan sa vrelinom neumornih tela koja vode ljubav sve dok ne upadnu u ledeno jezero, doprineti razumevanju trenutka.“ (T.Loginović, Veličanstvene ruševine, u Žene, slike, izmišljaji, prir. Branka Arsić, Centar za ženske studije, Beograd, 2000.)

Jana Stojaković, ne samo da ne prestaje da nas iznenađuje, već svakim sledećim serijalom radova ona kao da mapira fenomene savremenog sveta nepogrešivim umetničkim radarom. Njena je umetnost angažovana, ironična, mračno-duhovita i nadasve  kritička, opominjuća i ne previše optimistična.  Aktivna učesnica u proizvodnji kritičkog elementa kulture, formom koja svakako ne ostavlja ravnodušnim, ova se umetnica neustrašivo i beskompromisno suočava sa najvećim demonima današnjice:  opstankom planete, u fizičkom i moralnom smislu, vrednostima savremenog sveta i uslovima nove normalnosti homo consumericusa[1]. Serijal Lepote modifikovane prirode vizuelni je narativ upravo tako „normalizovanog“ poretka jedne izmenjene stvarnosti. Jer, nalazimo se u „neprekinutom konzumacionističkom desinhronizovanom i hiperindividualističkom kosmosu u kojem više nijedna starosna kategorija nije u stanju da umakne strategijama segmentacije marketinga, a gde svako može po želji da izabere svoj raspored vremena, preoblikuje svoj izgled, uredi način života.“[2]  Iako društvo nikada nije bilo bogatije, i dalje ima bede i siromaštva; uprkos tome što su uslovi života bolji, a životni vek sve duži, sve je ukorenjeniji strah od starosti, bolesti, sve smo zabrinutiji i sve više pokušavamo da se osiguramo – težnja ka zdravom životu, prirodnom izgledu i unutrašnjoj harmoniji pojedinca istovremena je sa sve većim porastom nesigurnosti i uznemirenosti, dok uz tvrdnje mnogobrojnih  da su srećni, stres, depresije i strepnje su u zabrinjavajućem porastu. Sve ovo su samo neki od aspekata paradoksalne sreće. Krava jeste telo hipepotrošnje, dvostruka muža, narod koji proizvodi i troši, mužen je čak i kada nema skoro ničeg više, kada ostanu samo rebra i kosti. Da li je ovo stanje održivo i dokle? Autorka ove izložbe nema ružičastu predstavu budućnosti i njeni kolaži-basne potvrđuju da se, nažalost, nalazimo „tek na početku hiperpotrošačkog društva, jer za sada ništa nije u stanju da zaustavi pa čak ni da uspori ubrzano napredovanje komercijalizacije iskustava i načina života.“[3] Krilati majmuni zle veštice u filmu Čarobnjak iz Oza, ovde se javljaju kao intrinsični element turbopotrošačkog društva koje moralno izobličuje i degradira, glorifikujući površna, trenutna zadovoljstva…. Majmuni predstavljaju grazmive, nezadovoljne i besne ljude. Paukovi pipci im rastu umesto krila, bale cure iz usta, dok koračaju po lažnom zlatnom putu od đubreta – kafe i čokolade, beskrajnoj stazi hedonizma. Simbolični prikaz same prirode, bolesne i prekrivene tumorima, inficirane i zapuštene, predstavljen je u liku jelena, dok novorođenče, sa kandžama i repom, najavljuje novu vrstu ljudi – podivljalu, kanibalističku. Na crtežu ptice, nafta kojom je ova nesrećna životinja prekrivena nosi dvostruku simboliku: najtraženijeg resursa, koji direktno proizvodi moć, utičući istovremeno na prirodu, odnosno planetu izloženu  ekološkim potresima i katastrofama. Beli medved u moru bez leda, na gomilici plutajućeg đubreta, simbol je savremenog muškarca bez uporišta, koji se ne snalazi u novonastalim okolnostima. Lišen oslonca u narušenom patrijarhatu on tek mora da se dokaže kao muškarac. To neće postati ukoliko nema materjalnu, odnosno novčanu potvrdu svog rodnog identiteta. S porastom nesigurnosti, sve veća je sumnja  u sopstvenu muškost, što nosi dalekosežne posledice koje utiču na čitavu ekonomiju međuljudskih odnosa, naročito ljubavi. Beli heteroseksualni muškarac srednje klase prokažen je, a opet, zaštićen, baš kao i beli medved. On postaje ugrožena vrsta koja se bori se za opstanak, svim sredstvima. S druge strane, ženska se seksualnost oblikuje prema muškim željama, a lik svinje – devojčice izobličene kozmetičkim preparatima i servirane muškarcu na poslužavniku, još jedna je od potvrda pardoksalnosti savremenog društva. Iako je muškost, s jedne strane ugrožena, muškom se pogledu prinosi meso ženske seksualnosti.

U fokusu izložbe su, pored društvenih pitanja, često skrajnutih od pogleda javnosti, kao što su eksperimenti i testiranje lekova nad ljudima (laboratorijski pacov), jednako i problematične teme današnjice – otuđenje usled ekspanzije informatičke potrošnje, uz problem “odliva mozgova” i produkcije generacija koje nisu “ni tamo ni ovamo”.  Pas je prikaz upravo takve jedinke, gladne ljubavi, prisnosti, razmene, emocija, dok černobilsko tele nesigurno obitava između istoka i zapada. Mali trag nade u spas čovečanstva naslućuje se kroz rad sa mačkom, koja, kao čuvarka planete opstaje.

Milica Stojaković

[1] Ž. Lipovecki, Paradoksalna sreća: ogled o hiperpotrošačkom društvu, IK Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad, 2008.

[2] Ibid.

[3] Ibid.