Antoaneta i glamurozna giljotina

Antoaneta ili glamurozna giljotina

Antoaneta ili glamurozna giljotina

Šta je toliko fascinantno, intrigantno i još uvek neodoljivo privlačno u tom „kostimiranom razdoblju“ 18. veka?

Period baroka, prepun dekorativnosti, kiča i besmislenog gomilanja, neverovatno podseća na prve decenije novog milenujuma kao oličenja moći i hedonizma kolonijalnih sila, koji se iznova javlja, u, donekle izmenjenoj formi, samo tri veka kasnije, kao posledica istih ljudskih strasti i požuda, ovog puta, megalomanske, industrijske proizvodnje. Prekomernost zlatnih, baroknih ornamenata u prošlosti, druga polovina 20. veka donosi lažni sjaj “glamuroznog” života opsednutog novcem. Biti slavan, bogat, biti moćan, posedovati! Ko će više, brže, ko će pre? Sve se može kupiti, sve se može imati, svako ima svoju cenu. Čovek postaje roba. Preobilje pakovanja, reciklaža … U 18, kao i 21. veku, stvari kulminiraju, dolaze do svog vrhunca, samog apsurda, rasprskavaju se.

U potrazi za novim formalnim sistemom koji bi mogao da prevaziđe ono što je uobičajeno, akcenat se stavlja na glamur i podvodi pod životni stil. Marija Antoaneta simbol je upravo jednog takvog delovanja. Ona je poslednji stadijum neprestanog akumuliranja želja i atributa, potrebe da se bude besmrtan. Nova moderna je novi rokoko 21. veka; vrhunac kapitalističke trke koja je od stvaranja proizvoda prešla na proizvodnju informacija, učvršćujući spregu moći i znanja. Bez limita u brzini i količini, želi se sve, uvek još, uvek više, kao u kokainskoj zavisnosti. Jedina granica koja se moze postaviti je smrt- cocaine overdose.

Milica Stojaković