Šizoidni san o telu

Snovi su ono kroz šta naša podsvest, naše nesveno govori, oni su fantazija koja svoje duboke korene, svoj genesis vuče iz ličnog – odrastanja, stvarnih, realnih događaja, proživljenih iskustava, strahova, frustracija, radosti i ljutnje, iz neprestanog nemira i zbunjujućeg pitanja: Ko sam to JA u stvari? Šta je to lično što određuje moj jedinstveni identitet? Da li ona ima veze sa sexualnošću, sa polom i rodom, sa vaspitanjem i patrijarhalnim društvom; da li postoje fiksni, jednom zauvek uspostavljeni identiteti ili se oni menjaju? Da li su ideniteti fluidni?

Snovi su definitivno upravo to lično, samo naše, a koje se razdirućom snagom probija kroz nesvesno, sve do buđenja, kada se prisećamo fragmenata i pretačemo ih u simbole.

Kompleksnost pojma identiteta i njegovog umetničkog doživljaja, put koji vodi od snova do «stvarnih» kreatura, bića sexualno nedefisanih, a ipak, u neku ruku – stvarnih, prikazana je u video radu Šizoidni san o telu. U njemu se pojavljuju dve osobe, naizgled jasno izdefirenciranih polova, žena i muškarac. Ambijent u kome započinje igra zavođenja i suptilne erotike odiše ne samo maglom ili parom koja to zapravo nije, već upućuje upravo na jedan san. Šizodni momenat započinje od trenutka u kome zavodnica – istaknutnog nosnog profila, ulazi sve dublje u nivoe bazena. Muškarac, čija maska skoro u potpunosti odgovara jezivoj ljudskoj kreaturi ogromnog nosa, kreće za njom, korak po korak, hrabro je sledeći na svakom nivou. U samo jednoj sekundi, kada su već dovoljno blizu da se jedno drugom otkriju, ona se «predstavlja» pokazujući svoj penis. On je uplašen, čak prestravljen za momenat; ovde se ne radi o manjku, već o višku. Ali, to je ONA, biće čiji se sexualni identitet ili polna uloga menjaju i transformišu, kao na kraju i njegova, koji ne može niti želi da pobegne. On je prihvata kao takvu, ona je već na dnu bazena bez vode, strah jenjava dok erotska igra postaje ljubavna, tek nagoveštena, dodirivanjem njihovih noseva.

Milica Stojaković