Sedam ikona

Čim nam preseku pupčanu vrpcu, crkva se ustremi na naša nemoćna telašca da što brže stavi svoj žig na njih, a posle obeležavanja sledi dug i temeljan proces obrade. I pre nego što nam se svest probudi, sve priče su urezane u potiljak a običaji se zavukli u kosti. Rastemo, radoznalost nas vuče u avanturu, malo dalje od popločanog puta ali posle prvog koraka stoji zabrana. Šta da se radi, vrćamo se na sredinu staze kojom su i ostali prolazili ili će proći i vidimo isto što i svi drugi.

Tako nema bojazni da ćemo biti kažnjeni, nema neizvesnosti, neprimerenih postupaka kojima bi se uzdrmala vlast. Mi smo neugrožavajući, nezahtevni robovi normi. Telo nam je teško od okova zakona, život nam lebdi između deset zapovesti i sedam grehova. I tako se vučemo slomljene kičme, smrskane lobanje, otupeli, bez želje, bez strasti ali poslušni.

Čak iako sve te zamke crkvenih otaca izbegnemo jer nam se nudi mogućnost da krenemo drugom stazom, tamo nas opet čeka u zasedi trovač i zli mađioničar zvani mediji. Ovde je postupak modelovanja drugačiji. Efektan i slatkast, on nam prikazuje "savršen" život kakav bismo mogli i mi da vodimo, "savršeno", nestvarno telo kakvo bismo mogli i mi da imamo.

Barbie i Ken novi Adam i Eva, Hrist i Bogorodica!

Omamljeni, sledimo miris "uspeha", korak po korak dok ne dođemo do neprobojnog zida. Sa suprotne strane čuče putnici prve staze. Različiti putevi ukrstili su se kod istog zida.

Plastični udovi, bednih lutaka, stvoreni su samo za puzanje po golom tlu. Ukočene, staklene oči, poslušno su uprte u ekran, dok uši kao antene primaju signale marketinških poruka.

Jana Stojaković