Olupina

Olupina koja ostaje od beskrvnog tela, čije kosti trunu, leži duboko pod vodom, u najdubljoj tami okeana/vasione. Još odavno potonulo biće sada je samo skelet koji još zuri svojim stravicnim pogledom u mrak, gde se ogleda beskrajna praznina pustinje. Njene suve dine nošene talasom, cure kroz telesne kanale, ispunjavajući ih pustinjskim prahom. Nem u svojoj samoći, on stari a već je mrtav eonima.

Klonirani fetus raste dok se olupina transformiše u svemirsku prašinu. Novom će biću u potsvesti čučati spoznaja jednog zaboravljenog sna, nasleđenog od prethodnog tela, od prethodnog uma.

Jana Stojaković