Klinika

O bele, prazne površine zidova odbijaju se krici i vapaji. Kao duh, stravični eho promiče, udara o rešetke bolničkih kreveta, institucijske, zelenkaste pločice, prolazi kroz cevčice za infuziju, katetere, vene. Kroz tela struje ubrizgani medikamenti kidajući preostale neurone. Trzaji mišića zatežu ludačke košulje, kopče i lance. Klinikom se prolama novi urlik čiji sadržaj nagriza sam temelj institucije. Ti besni, destruktivni, subverzivni krici moraju biti ućutkani, ugušeni, sklonjeni od sveta, zatvoreni u klinike, kontaminirani. Klompe ubrzano šljapkaju po sveže opranom hodniku. Lekarska maska, dugog belog nosa nadvija se nad uvezanim telom u grču. Rukavica drži špric ispunjen lekovitom tečnošću. Igla se zariva u meso, smirujući bes, umrtvljujući već oslabljene ćelije, isisavajući život iz obamrlog leša koji više nikada neće moći da pruži otpor.

Tišina. Čisto. Belo.

Jana Stojaković