Doriana

Doriana je asocijacija na Doriana Greja, čuvenog junaka romana Slika Doriana Greja (The Picture of Dorian Gray, Oscar Wilde), koji je ostajao lep i mlad dok je njegov portret stario, postajao sve ružniji i strašniji, primajući na sebe godine i sve njegove grehe.

Naša nesavršena tela, sa svojim sitnim i krupnim manama, nepravilnostima i asimetrijom, tokom vremena gube svežinu, gipkost i čvrstinu i polako, ali neumitno, kao i sve živo i organsko, menjaju se i transformišu u ne više tako privlačnu, ljudsku „ljušturu“. Suočavanje sa starošću i fizičkim propadanjem, zapravo, strahom od smrti, za veliki broj ljudi predstavlja težak i mučan proces. Ovo je razlog zašto se tema večne mladosti i lepote javlja kroz skoro čitavu ljudsku istoriju kao nedostižni ideal. Tek je kraj 20. veka po prvi put ponudio instant vidljivo i trajnije „rešenje“ problema u vidu estetske hirurgije, dok su mediji doprineli popularizovanju ovakvih zahvata.

Gospođa na slici podvrgava se plastičnoj operaciji koja tek treba da se odigra. Vidimo da su njene usne već ispunjene implantima što vodi do zaključka da je ona verovatno redovna gošća ove klinike. Kaciga na glavi podseća na haubu u frizerskom salonu, ali u modernijoj, futurističkoj i pomalo parodičnoj verziji. Na njoj je ekran gde se vidi EEG (grafički prikaz električne aktivnosti mozga), na kacigu su takođe zakačena creva, držač za špric sa spremnom solucijom, kao i kamerica u obliku oka koja nadzire čitav proces. Da bi se zadovoljili postavljeni standardi. potrebno je da se preoblikuje, ne samo njeno telo, već i um. Ovaj savremeni „cyber“ oklop ide i oko gospođinog vrata, a pipci koji odatle izranjaju deluju skoro organski. Zarobljena čitavom tom skalamerijom od koje verovatno ne može ni da se pokrene, ipak očima daje nagoveštaj straha ali i herojske odlučnosti da se „za lepotu mora trpeti“. Kao jagnje pred klanje, ona je žrtva surovog društva koje odbacuje sve ono ružno i staro.