Žena-Mačka

Prateći liniju kretanja postmodernog subjekta, u videu Cat-Woman (Žena-mačka), susrećemo se sa kiborg verzijom ženske subjektivnosti, koja, da bi se otkrila u svojoj istini, mora biti dekonstruisana.

Junakinja video rada je naizgled samosvesna, emancipovana, liberalna i zadovoljna; njen svet je drugačiji, a sloboda ostvarena. Ipak, nakon prvih kadrova, shvatamo da je reč o jednoj nesrećnoj individui koja se svim silama trudi da zadovolji socijalne norme lepote i seksualnosti, uprkos godinama koje je stižu i ograničenjima svog trošnog tela. Potreba da se zadobije status objekta muškog pogleda, nameće i ujedno proizvodi čitavu jednu ekonomiju želje: želja da bude poželjna, njen je jedini cilj i opsesija. Zbog toga, spremna je da učini sve, da ide i protiv prirode. Na njoj je sve veštačko, od zuba i kose do grudi i oka.

S druge strane, muškarac, iako i sam faličan, sa protetičkom, umesto prirodne šake, to ne primećuje, jer vidi upravo ono što želi, što mu se dopada i privlači pogled, dok prava ona ostaje skrivena iza zatvorenih vrata i vidljiva jedino za refleks u ogledalu. Skidajući jednu po jednu masku, žena lagano ali i potpuno nestane.

Priča između muškarca i žene se ne zavšava, jer zapravo ne postoji; ukinuta je u korist fantazije koju oboje, svako za sebe, permanentno proizvodi, grčevito je se drži i s njom stapa, toliko, da “pravi” oni, konglomerat svega iskušenog i doživljenog, bivaju svedeni na prostu predstavu sebe-sada-ovde, da svo sećanje postaje balast, a sadašnjost sablast. Za razliku od ljudi, životinje (mačke) ostaju verne svojoj prirodi, neposrednosti i instinktima; njihova priča ima srećan kraj.