Antoaneta ili glamurozna giljotina

Šta je toliko neodoljivo privlačno u tom "kostimiranom razdoblju" 17. veka? Period baroka, prepun dekorativnosti, kiča i beskrajnog, besmislenog gomilanja kao oličenja moći i hedonizma velikih kolonijalnih sila, iznova se javlja, u drugačijoj formi, samo tri veka kasnije kao posledica istih ljudskih strasti i požuda i ovog puta, megalomanske, industrijske proizvodnje. Prekomernost zlatnih, baroknih ornamenata u prošlosti, u 20. veku postaje lažni sjaj "glamuroznog" života opsednutog novcem. Biti slavan, biti bogat, biti moćan, posedovati! Sistem se sve više ubrzava, produkcija premašuje samu sebe: proizvodi se više nego što se može potrošiti. Preobilje pakovanja, reciklaža ... U 18., kao i 21. veku, stvari kulminiraju, dolaze do svog vrhunca, samog apsurda, rasprskavaju se.

U potrazi za novim formalnim sistemom koji bi mogao da prevaziđe ono što je uobičajeno, akcenat se stavlja na glamur i podvodi pod životni stil. Marija Antoaneta simbol je upravo jednog takvog delovanja. Prenešena iz 18. veka u post-kapitalističko, post-konzumerističko vreme 21. veka, ona otelovljuje samu želju, u neprestanim pokušajima da se zadovolje strasti i udovolji telu ili pak da se ono učini savršenim, besmrtnim.

Sjaj raskošnog i raskalašnog versajkog života, holivudsko-reklamni svet, u kome se želje i slike ređaju jedna za drugom, ne dozvoljava da se iz njega pobegne. Šampanjac, kolači, kokain, opera, u haotičnom miksu, smenjuju se sa krvavim masakrom i eksplozijama bombi. Slika se pretače u mnoštvo različitih afekcija, razlivenih boja. Enormna količina informacija guši čula.

U luksuz versajskog džet-seta i odnos Antoanete i Luja XVI, na čemu je baziran čitav narativ, utkani su i elementi odnosa moći unutar društvenog sistema. Bele rukavice, koje su Antoaneti oduzete i ponovo vraćene uz nametanje odgovornosti, upravo simbolizuju moć. Dve kraljevske figure nisu na vrhu piramide, kako bi se očekivalo, već su marionete koje imaju samo formalnu vlast. Poslednja karika u hijerarhijskom lancu moći, rezevisana je za one koji sve vide dok sami ostaju skriveni od tuđeg pogleda. Takva pozicija omogućava nadziranje, kontrolu, znanje i moć.

Marija Antoaneta predstavlja poslednji stadijum neprestanog akumuliranja želja i atributa, potrebe da se bude besmrtan. Nova moderna je novi rokoko 21. veka; vrhunac kapitalističke trke koja je od stvaranja proizvoda prešla na proizvodnju informacija, učvršćujući spregu moći i znanja. Bez limita u brzini i količini, želi se sve, uvek još, uvek više, kao u kokainskoj zavisnosti. Jedina granica koja se može postaviti je smrt-cocaine overdose.

Jana Stojaković