Abjekt

Nužnost i teškoća da se prihvate socijalne uloge i stereotipni identiteti, da se bude deo sistema i funkcioniše u skladu sa unapred određenim društvenim normama, u ovom radu su prezentovani kroz konflikt jednog bića sa samim sobom. Tu se pojavljuju tri figure koje mogu biti posmatrane i kao deo iste osobe. Beba, koja predstavlja id, božanstvo (katana majstor) koji označava „Velikog Drugog“, oca, zakone i društvene norme, odnosno super-ego, i učaureno biće koje je ego. Ova kreatura, polu žena, polu nešto drugo, nalazi se zatvorena unutar čaure gde živi u svetu snova, nepokretna, ali sigurna i zaštićena. Ipak, tamo ne može večno da ostane; zbog spoljašnjih pritisaka, tuđih želja i zahteva, prinuđena je da izađe napolje. Tu se susreće sa nekim drugačijim svetom, beskrajnim, nepoznatim prostranstvom, bukom i haosom, drugima, kojih do tog momenta nije bila svesna. Pre toga, postojalo je jedinstvo; čaura je bila sastavni deo tog bića. Tamo gde se „značenja urušavaju“, (Julia Kristeva, Moći užasa, 1989.), gde su granice nejasne ili ih nema, je mesto gde to biće ne može da postoji. Neophodno je da porekne sebe da bi ponovo „nastalo“. Simbolični čin presecanja pupčane vrpce govori o završetku jedne životne faze i vodi do konačne separacije od čaure-majke, uspostavljanja granice i dobijanja identiteta. Proces odvajanja je praćen prihvatanjem odgovornosti, reda i njegovih pravila, spoljašnjeg sveta i zakona izraženih kroz jezik i komunikaciju sa drugima.