ensr

O radovima Jane Stojaković

Potraga za utopijom i smislom

Alisa u zemlji čuda, ta već arhetipska priča o nadrealnom i simboličkom putovanju kroz podsvest i snove u kome unutrašnji svet ljudskih strahova, želja, frustacija i neuroza postaje realnost koja autentičnije tumači i objašnjava naše postupke i svakodnevni, relani život - osnovni je narativ, odnosno, „dramaturški okvir“ unutar koga se osmišljava slikarstvo Jane Stojaković.

Ako toj arhetipskoj „dramskoj fabuli“ Putovanja, dodamo pojmove, Sna, Podsvesnog, Identiteta, Ogledala, Maske, Simulacije, Proteze, Iluzije, Kiborga, Tela, Kontrole i Raspadanja, dobićemo strukturalne pojmove koji tematizuju sam smisao Putovanja dok distopijski prostori bolnica, azila i oronulih urbanih pejzaža, definišu socijalnu pozadinu potrage za Utopijom i Smislom vlastitog Ja. Janini poetski prosedei referiraju na klasično figurativno i post figurativno slikarstvo, u žanrovima kolaža, fotografije-portreta, instalacija do video radova, dok vizuelni jezik njenih radova kompilira i sažima poetska iskustva klasičnog simboličkog slikarstva, nadrealizma i metafizičkog slikarstva sve do praksi savremenog, subkulturnog dizajna i „montaže atrakcija“, savremenih masmedija, popularne kulture, estetike žanrovskog filma (horor i trash art) i umetnosti performansa.

Likovni umetnici su kroz istoriju istraživali predele sna. Prizori na triptisima Boša ili Brojgela nesumnjivo proizlaze iz košmara isto kao i brojni prizori mučeništva u manirističkom slikarstvu i podsećaju na erotske snove kombinujući onirizam i iluziju. U svojim slikama, H. Boš je ponudio jedan sasvim apartan, imaginaran svet krcat likovima i oblicima iz njegove mašte koji su u potpunosti bili suprotastavljeni univerzumu uzvišenog reda i kanonske harmonije njegovih savremenika. Svojim fantazmagorijama amorfnih oblika Boš je preudicirao biomorfne apstrakcije sumračnim slikama snova, slutnji i vizija izniklim na metafizičkim slikama snoviđenja u kojima je uspostavljena najizraženija veza između podsvesti i umetničkog postupka.

Oslanjajući se na ovakvu vrstu tradicije klasicnog slikarstva, Jana u seriji svojih radova kreira prizore i figure Kiborga, slike kao što su Ilizarov fiksator itd. koje na dramtičan način prikazuju ljude srasle sa savremenim tehnološkim i industrijskim protezama koje nadomescuju gubitke elementarne ljudskosti savremenog čoveka. Ljudsko telo je „poprište operacija“ u Janinim prizorima i slikama, a njegove deformacije, kasapljenja, proteze i patnja rezultat su sukoba Tela, njegovih Žudnji i Nagona sa sistemima Kontrole , Prilagođavanja i Nadziranja.

Posle istraživanja fantastičnih i čudesnih oblasti snova koje je bilo uglavnom sporadično, moderno figurativno slikarstvo, svojim razlomljenim oblicima, na pocetku 20. veka, zadire u skrivena značenja snova potisntih u dubinama nesvesnog. Tenzija između stvarnosti i iluzije iznikla na temeljima prožimanja psihoanalize i umetnosti, pretvara se u kolaž u kubistiškom slikarstvu. Dajući slici dve, tri ili više tačaka posmatranja, moderno slikarstvo svojom sposobnošću da suprotstavi i objedini sasvim različite predmete, pokazuje se kao savršen postupak za stvaranje fantastičnih svetova sličnih snu. Ti svetovi dobrim delom nastaju zahvaljujući unošenju novih postupaka, do tada stranih elemenata, poput novinskih članaka, fotografija, printova, u samo tkivo kompozicije i ontologije umetnosti. Nastanak kolaža omogućuje da u vizuelnoj igri iluzija i stvarnost izmešaju prostore realnog i nestvarnog. Izum kolaža koincidira i sa izumom filma. Janini kolaži, kao na primer 21. vek, Telo, inspirisani su ovakvim art praksama a njena potreba za dinamičkim jezikom i transformativnim, kinetičkim potencijalima, dramatičnim pokretanjem prostora i vremena kao ekvivalentima „logike“ i tenzija sna, realizuje se u video radovima Šizoidni san o telu i Anubisova mumifikacija.

Kada početkom 20. veka metafizička umetnost gradi metaistorijsku realnost, zamenjujući prostor stvarima, logiku apsurdom, a stvarnost snom, film u avangardnom zamahu stvara estetiku montaže, Frojdova psihoanaliza postaje velika tema za rad sna, drugo ime za umetnički proces stvaranja metafora, poziv umetnicima da zarone što dublje u nesvesno. Ipak, samo jedan pokret će do krajnjih konsekvenci zaroniti u nesvesno i istražiti halucinatornu prirodu slikarstva, fotografije, filma i sna – nadrealizam.

Nadrealisti su tvrdili da mi vidimo samo stvarnost na površini, a da je mnogo važnije otkrivanje realnosti koja, kako je tvrdio Frojd, prebiva u duboko ukorenjenim tajnama i žudnjama nesvesnog, u registru potisnutih želja, snova i fantazama. Nadrealisti su želeli da otvore one prostore koje nosimo u sebi i u koje stavljamo sve ono što nas pritiska u građanskom, realnom, svakodnevnom svetu. Otvoriti nesvesno i pokazati ga ljudima. Slikarstvo je tu postalo sredstvo za oslobađanje nesvesnog, kao što su to i kolaž , apstraktne forme, fotografija i film. Bretonov Manifest iz 1924. godine predlagao je nekoliko načina da se zaroni u nesvesno i izrazi stvarno funkcionisanje neusmerene misli, uglavnom pomoću stimulativnog korišćenja prizora iz sna, vizija sugerisanih intuitivnim i emotivnim, umetničkog stvaranja oslobođenog kontrole svesti i spoja nespojivih, kulturom nepovezanih predmeta. Kroz slobodne asocijacije stvara se nov smisao onoga što prolazi kroz svest, isticanjem nesvesnog kao autentične istine.

Upravo takav neobičan, drugačiji i šokantan svet prodire u Janino imaginarno kako bi oneobičio realizam stvarajući tim putem idealnu pometnju koja preobražava stvari na način na koji se to događa u snu. A u snu sve analogije su moguće. Poigravajući se elementima vizija, snova i uspomena Jani Stojaković je više nego jasno da pored građanskog društva i njegovih formalnosti, konvencija i ograničenja, nesvesno i nadrealno u savremenom dobu reprezentuje Telo.

Serijal fotografija Alisa iza zatamnjenog ogledala kao i sekvence serijala Glamurozne proteze mogu biti ilustracija Lakanove "faze ogledala", onog stadijuma u čovekovom razvoju kada se u samu srž identiteta umeće razlika, kada je subjekt permanentno zaklonjen svojom slikom. Ova svojevrsna "dimenzija fikcije sopstva" pokazuje da je Ego plod nerazumevanja i subjektovog otuđenja od sebe samog (savršeni lik iz ogledala s kojim se dete identifikuje - lik nekog drugog zbog čega se detetovo Ja deli osećajući nemir prema nastalom Dvojniku), koje se nadomešćuje fikcijom, u rasponu od početnog ogledala (primarna identifikacija) do potonjeg ekrana (sekundarna identifikacija).

Dragan Jovanović

Fluidni identiteti i politike tela

Fashion : Changing Identity – sam naziv ovog videa ukazuje na centralnu temu Janinih dotadašnjih – prvenstveno crteža, slika i kolaža, ali i kasnijih - serijala fotografija i video radova: potraga(u) za identitetom. Od neprihvatanja, preko parodiranja društvenih uloga žene, transformacija se događa, kako spolja – vidljiva za posmatrača, tako i „iznutra“, u njoj samoj – otkrivanje sopstvene ženskosti koja je osvešćena.

Ova priča bi teško mogla, vizuelnim jezikom biti ispričana bojama na platnu; „Na platnu je“, tvrdi Jana, „uhvaćen tek jedan momenat, nekada vizija koja nosi poruku i ima svoj kontekst, ali, ne i priča“. Priča upućuje na izvesno kretanje, odnosno dešavanje. Čin odrastanja odvija se kroz umetnost - fantastični svet u kome Jana stvara i oblikuje.

Jezik kojim ona „govori“ o telu jeste autentičan, ličan i originlan. Telo je bazični element i stožer oko koga se oblikuju crteži, slike i kolaži, neposredno pre nego što će ideja telesnog, postavljena u socijalni kontekst biti razrađena i konceptulizovana na mnoštvo načina, drugačijim medijem: fotografijom.

“Fotografija je naše teranje duhova. Prvobitno društvo je imalo svoje maske, građansko društvo svoja ogledala, a mi imamo svoje slike“, tvrdi Bodrijar.

Telo koje se dorađuje, ulepšava, menja, glamurizuje; savršeno, ne-prirodno telo jeste telo lutke. Veštački/umetnički život je život sa ljudima-lutkama. Ko su, zapravo, ti ljudi?

Serijal fotografija prvobitno nazvan Lutkina tajna, donekle je izmenjen i postavljen u drugačiji kontekst, (projekat pod nazivom Künst lerich/lich Leben), a ovo “pomeranje”, na izgled nepomičnog (fotoaparatom uhvaćenog) objekta, otkriva tajnu lutke, tajnu ljudi koji su nalik lutkama i čija je jedina tajna u tome što ne znaju kako žive. Ova tajna daje im upravo oreol tajanstvenosti koje jedino foto-aparat može uhvatiti. “Mondenska rasa” nije više čak ni glamurozna, prevejana, introspektivna, “prikopčana i parfimisana sobom” i otuda, bez tajne; ova nova rasa ljudi-lutki ne poseduje ni sliku ni svest o sebi – što je razlog njene fotogeničnosti. Jer, objekti su od samog početka oslobođeni psihologije i introspekcije čime zadržavaju svu zavodljivost pred objektivom.

Ljudska se telesnost još uvek posmatra kao seksualizovana, no, telo je postalo mesto programiranja i mašinskog povezivanja svih procesa. Više ne možemo govoriti o estetici (kao ni politici, ekonomiji, seksualnosti), bez dodavanja jednog prefiksa – trans. Trensestetsko odlikuje u prvom redu mešanje i konfuzija žanrova, a paradoksalnost čitave situacije očituje se kroz nametanje zakona koji ovo mešanje podržava. Kada je sve estetsko, lepo i ružno više ne postoje i sama umetnost nestaje. Samoukidanje umetnosti odigrava se u opštoj estetizaciji svakodnevnog života, čistom kruženju slika, u “estetici banalnosti”. Lutke imaju svoj izlog, svoju kocku, prozračnu i u isti mah zamagljenu, neuhvatljivu u potpunosti ljudskom pogledu koji uporno traga za umetničkim, tu, negde, iza stakla ... Umetničko? Iščezava u izmaglici dimne zavese.

U serijalima fotografija koji se „nastavljaju“ na Glamurozne proteze – Kiborzima, Vampirima i Antoaneti, kritika postindustrijskog društva koje više nije ni potrošačko već potrošeno, još je surovija i mračnija. Ipak, prefinjenost i lepota su i dalje sastavni deo Janine estetike. Bilo da je reč o kostimima, scenogrfiji, šminki ili maskama, svaki je detalj pažljivo i do kraja osmišljen, razrađen i utkan u sliku koja se više ne može nazvati ni fotografijom, jer je stilizovana, animirana ili pak stvljen u takav kontekst da fotografski zapis tu ima ulogu isključivo ocrtvanja forme.

U ovim serijalima naglasak je na dodacima: ljudima su oni neophodni – lični, telesni dodaci, da bi parirali okruženju koje je sve više artificijelno; sve bliže simulakrumu i Matrixu. Ova potreba da se prekorče granice, ali ne još uvek tela, već normi, konvencija i stereotipnih društvenih uloga, pokazuju serijali Žozefine i Lili, posebno video rad Anubisov mumifikcija.

Ups! Žozefina

Serijal fotografija u kome je jedini model NEKO čiji se identitet preklapa i umrežava, gde granica gubi svoju funkciju i smisao u predelu koji bi trebalo da ogranici pol, rod, čak i samu seksualnost, predstavlja početak ili izlazak na scenu nečega što bi se jednostavnim jezikom moglo odrediti kao fluidni identitet. Queer ovde queeruje višestruko: žensko telo sa muškim, hermafroditskim, višeseksualnim organima, delovima organa, čitavom jednom «strukturom» koja je iščašena, izdeformisana, pomerana u stranu. Queerovanje je parodiranje sveseksualnosti, estetike i plastičnosti, telesnosti okovane lancima, koja je svuda prisutna i transparenta, ali zamaskirana i «lepo upakovana» na reklamnim panoima. Ko je zapravo ta persona? Možda je pitanje pogrešno, jer ono KO više nije jedno, ono je mnoštvo, zatočeno, uvezano, lancima okovano, da se ne bi rastočilo u beskraju svoje mnogostrukosti. Možda je potrebno preformulisati u pitanje: ŠTA ta persona čini, jer učinkovitost jeste parodičnost. Seksualnost postaje panseksualna, a priču o telesnosti zamenjuje ona koja upravo čini srž socijalne kritike i klerikalne hipokrizije.

Instalacija 7 ikona govori sma za sebe, dok serijal fotografija Vampiri ovu kritiku dovodi do kraja.

Potreba društva da nadzire i kazni različitost, prikazana u videu Anubisova mumifikacija, Janu ne koči i ne deprimira: ona nikako ne želi da prihvati takvo stanje stvari i „spašava“ one koje je društvo prognalo, odbacilo, usmrtilo. Ona uvodi boga mrtvih, Anubisa koji odvodi duše Žozefine i Lili .... Nakon ovog rada vidljivo je Janino okretanje ka unutrašnjem. Poslednji u seriralu fotografija Meso, fascinantan i stravičan, upravo to pokazuje.

MESO ili sopstvo koje dolazi do svoje suštine, do ljudskog – telesnog (mesa i kostiju) i duhovnog (jezika) s jedne strane, i sarkazam u odnosu na društvenu „paradigmu“ kraja 20. veka na planeti Zemlji, s druge, postaje još vidljiviji u Janinom sledećem projektu nazvanom TURBO-FOLK.

Ovo je neobičan i zabavan, čak surovo duhovit video u kome neki „drugi“ imitiraju ljude; stravično prikazivanje ostataka civilizacije koja je sebe „pojela“! TURBO - toliko brzo da ne može brže, pa mora najjednostavnije, najprimitivnijim (a to su izvorni, narodni, etno ritmovi – bliski širokim narodnim masama) elementima folklora - da zabavi, jer jedino to ostaje kao „kultura“.

Milica Stojaković